Smrt roditelja je jedan od najtežih gubitaka koje dete može doživeti. U tom trenutku, detetov svet se menja zauvek. Osoba koja je predstavljala sigurnost, ljubav i oslonac više nije prisutna, a dete često nema emocionalne ni kognitivne kapacitete da razume šta se zapravo dogodilo. Upravo zbog toga, način na koji odrasli razgovaraju sa detetom o smrti roditelja ima ogroman uticaj na to kako će dete proći kroz proces žalovanja i kako će se dugoročno nositi sa gubitkom.
Iako je ovakav razgovor izuzetno težak i za odrasle, iskrenost, nežnost i strpljenje mogu pomoći detetu da se oseća sigurnije u trenutku kada mu je svet poljuljan.
Važnost iskrenosti u razgovoru
Jedna od najčešćih grešaka koje odrasli prave jeste pokušaj da zaštite dete od istine. Umesto da kažu da je roditelj umro, koriste izraze poput „otišao je na put“, „zaspao je“ ili „otišao je na bolje mesto“. Iako su takve rečenice dobronamerne, one mogu zbuniti dete i izazvati dodatni strah.
Na primer, ako detetu kažete da je roditelj „zaspao“, ono može početi da se plaši spavanja jer može pomisliti da se ljudi koji zaspu nikada ne probude. Deca razmišljaju konkretno i doslovno, naročito mlađa deca, pa je važno koristiti jasne i jednostavne reči.
Najzdraviji pristup je reći istinu na način prilagođen uzrastu deteta. Na primer:
„Tata je bio veoma bolestan i njegovo telo više nije moglo da radi. Zbog toga je umro.“
Ovakva rečenica je jasna, ali i dovoljno nežna da dete može početi da razume šta se dogodilo.
Prilagođavanje razgovora uzrastu deteta
Deca različitog uzrasta različito doživljavaju smrt.
Mlađa deca (do oko 6 godina) često ne razumeju da je smrt trajna. Ona mogu misliti da će se roditelj vratiti ili mogu stalno postavljati isto pitanje: „Kada će mama doći?“ To nije znak da nisu shvatila, već način na koji njihov um pokušava da obradi gubitak.
Deca školskog uzrasta počinju da razumeju da je smrt konačna, ali često mogu razviti osećaj krivice. Mogu pomisliti da su nešto uradila pogrešno ili da su nekako doprinela smrti roditelja.
Zato je važno naglasiti:
„Ništa što si rekao ili uradio nije uzrokovalo ovo.“
Tinejdžeri, sa druge strane, često razumeju smrt na sličan način kao odrasli, ali mogu imati snažne i ponekad kontradiktorne emocije – od tuge i besa do povlačenja u sebe. Njima je posebno važno dati prostor da govore, ali i da ćute kada im je to potrebno.
Dozvolite detetu da izrazi emocije
Deca tugu ne izražavaju uvek na način na koji to čine odrasli. Neka deca plaču, dok druga mogu delovati kao da ih smrt nije posebno pogodila. Neka se vraćaju igri vrlo brzo, što odraslima može delovati neprimereno.
Međutim, igra je jedan od načina na koji deca obrađuju emocije. Kroz igru, crteže ili razgovor sa igračkama, dete zapravo pokušava da razume šta se dogodilo.
Važno je da detetu jasno stavite do znanja da su sve emocije dozvoljene. Možete reći:
„U redu je da budeš tužan.“
„U redu je ako si ljut.“
„U redu je i ako želiš da pričaš o mami ili tati.“
Otvorena komunikacija pomaže detetu da se ne oseća usamljeno u svojoj tuzi.
Održavanje rutine daje osećaj sigurnosti
Kada dete izgubi roditelja, jedan deo njegovog sveta nestaje. Upravo zato rutina postaje izuzetno važna. Odlazak u školu, redovni obroci, vreme za igru i spavanje – sve to detetu daje osećaj stabilnosti.
Naravno, tuga nakon smrti bližnjeg neće nestati zbog rutine, ali predvidljivost svakodnevnog života pomaže detetu da se oseća sigurnije.
U isto vreme, važno je pokazati detetu da i odrasli tuguju. Ako odrasla osoba pokaže emocije na zdrav način, dete uči da je tuga prirodan deo procesa gubitka.
Možete reći:
„I meni nedostaje mama. Kada sam tužan, volim da se setim lepih trenutaka koje smo imali.“
Sećanja pomažu u procesu žalosti
Jedan od zdravih načina da dete nastavi da gradi odnos sa preminulim roditeljem jeste kroz sećanja.
Možete zajedno gledati fotografije, pričati priče o lepim momentima ili napraviti malu kutiju uspomena u koju ćete staviti predmete koji podsećaju na roditelja.
Ovakvi rituali pomažu detetu da shvati da osoba nije zaboravljena i da ljubav prema roditelju ostaje deo njegovog života.
Kada potražiti stručnu pomoć?
Tuga kod dece može trajati dugo, ali postoje situacije kada je korisno potražiti pomoć psihologa ili dečijeg terapeuta.
Ako dete pokazuje dugotrajno povlačenje, jake promene u ponašanju, agresiju, probleme sa spavanjem ili intenzivan strah od gubitka druge bliske osobe, razgovor sa stručnjakom može biti od velike pomoći.
Profesionalna podrška može pomoći detetu da pronađe zdrave načine da izrazi i obradi emocije.
Najvažnije što dete treba da oseti – da nije samo
U trenucima velikog gubitka, deci je najvažnije da osete da nisu sama. Ljubav porodice, otvoren razgovor i strpljenje mogu pomoći detetu da polako pronađe način da živi sa gubitkom.
Tuga ne nestaje, ali vremenom postaje podnošljivija kada dete zna da ima podršku ljudi koji ga vole.
U tim najtežim momentima, podrška je potrebna ne samo detetu već i celoj porodici. Kompanija Drnda Internacional pruža porodicama sigurnost i pomoć u organizaciji svih pogrebnih usluga. Njihov tim preuzima brigu o administraciji, prevozu pokojnika i celokupnoj organizaciji sahrane, omogućavajući porodici da se posveti oproštaju i međusobnoj podršci u trenucima kada je to najpotrebnije.
