Sahranjivanje je jedan od najstarijih rituala. Prožeto verskim uverenjima o smrti, smislu života i onome što sledi, ono prati čovečanstvo kroz istoriju.
Dok je bol zbog gubitka bliske osobe univerzalna, način na koji kroz ritual izražavamo poštovanje, nadu i oproštaj varira od kulture do kulture. Razumevanje tih razlika ključno je ne samo za poštovanje pokojnika, već i za pružanje prave podrške i utehe onima koji tuguju, bez obzira na njihovu veroispovest.
Verske razlike u sahranjivanju se ogledaju u načinu pripreme tela, toku sahrane, prisustvu verskih službenika, pa i periodu žalosti. Imajući ovo u vidu otkrivamo vam suštinske razlike i sličnosti u sahranjivanju najzastupljenijih religija kod nas.
Pravoslavni običaji sahranjivanja
U pravoslavnom hrišćanstvu, sahrana ima duboko religijsko značenje, te obuhvata niz pravila. Priprema pokojnika za sahranu započinje ritualom kupanja. Telo se istrlja vlažnim peškirima i to krećući od glave ka nogama. Na taj način se skida sloj koji je nosio na ovozemljskom svetu, te može da izađe čist pred Bogom.
Zatim se pokojnik oblači u novo odelo koja simbolizuje čistotu i novo vaskrsenje. Obično osoba za života pripremi odelo za ukop. Ukoliko to nije slučaj, porodica mora da donese odluku. U džep se stavljaju sitne pare, ogledalo i češalj, a može se dodati i nakit. Sanduk se ispunjava dodatnom odećom, kao i drugim sitnim predmetima za koje se smatra da će biti potrebni na onom svetu.
Pre sahranjivanja održava se opelo u crkvi ili kapeli na groblju. Iznad glave preminulog stoji kuvano žito, sveća, čaša vina i flašica sa pomešanim vinom i uljem. Kovčeg je tokom opela okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. U istom položaju se i zakopava, zbog iščekivanja Drugog Hristovog dolaska.
Nakon opela kreće pogrebna povorka do grobnog mesta. Na čelu povorke sa desne strane ide osoba koja nosi krst, a sa leve ona koja nosi žito i vino. Iza njih dolaze mladi sa cvećem za sahranu, a zatim sveštenik i kovčeg iza kod se kreće porodica preminulog.
Katolički običaji sahranjivanja
Verske razlike u sahranjivanju između katolika i pravoslavaca nisu toliko izražene. Ipak, one postoje.
Priprema pokojnika nije formalizovana kao u pravoslavlju. To znači da se telo pere i oblači u prikladnu odeću. Često se koristi lepša odeća koju je pokojnik već nosio. U sanduk se postavlja krst, krunica ili religijski simboli. Ovi postupci simbolizuju poštovanje prema telu kao hramu Duha Svetoga.
Centralni deo je zahvalna misa (rekvijem) u crkvi. Tok mise obuhvata molitve za pokoj duše i slavu Hristova vaskrsenja. Često se čita i poslednji oproštaj.
Za razliku od pravoslavaca, kod katolika kremacija postaje sve popularnija opcija. Samim tim poslednji deo sahrane obuhvata ukup ili kratku ceremoniju pre samog kremiranja.
Ukoliko je porodica izabrala kremiranje, nakon procedure neophodno je položiti urnu u zasebni deo groblja predviđen za njihovo čuvanje, tj. kolumbarijum ili rozarijum.
Islamski običaji sahranjivanja
Sahrana kod muslimana je strogo propisana verskim pravilima i obavlja se u najkraćem mogućem roku nakon smrti. Obično 24 časa nakon smrti.
Telo se obavezno kupa (Ghusl) od strane osoba istog pola, po strogo utvrđenom ritualu. Prvo se pere gornja desna strana, gornja leva strana, a onda donja desna strana i donja leva strana. Zatim se telo zavija u belo laneno ili pamučno platno (Kafan). Ono simbolizuje jednakost pred Alahom. Tako umotano telo se osigurava konopcima. Jedan se vezuje oko glave, 2 oko tela i jedan oko članaka.
Sledi čitanje pogrebne molitve (Dženaza-namaz). Izvodi se u dvorištu džamije ili posebnoj sobi za molitvu, a okuplja sve članove zajednice.
Islamska religija strogo zabranjuje kremaciju, te se pokojnik sahranjuje licem okrenutim prema Meki, bez kovčega osim ako zemljište to zahteva. Ovom činu sahrane prisustvuju samo muškarci.
Jevrejski običaji sahranjivanja
Verske razlike u sahranjivanju posebno su izražene kod jevreja.
Hevra Kadisha (sveto društvo) vrši pripremu pokojnika. U pitanju je grupa muškaraca i žena koji bez naknade brinu da pokojnik bude dostojanstveno sređen pre sahrane.
Pokojnik se najpre stavlja na pod u položaju tako da su mu noge priljubljene i okrenute ka vratima, a ruke položene na grudi. Sledi ritualno pranje (taora) i oblačenje u pogrebno odelo (tahrihim). Pri čemu se za pogrebnu odeću koristi specijalno izrađeno od belog lanenog platna, bez poruba i čvorova.
Judaizam nalaže skromnost u smrti, te ne postoje klasne razlike u sahranjivanju. Zbog toga se svi pripadnici ove vere sahranjuju u skromnom sanduku, od ravnih neobrađenih dasaka, bez ukrasa i bez metalnih eksera. U sanduk se stavlja i pesak iz Izraela, jer će se iz njega pojaviti mesija koji će vaskrsnuti pokojnika.
Noć pre sahrane telo se ne ostavlja samo, već se obavlja bdenje. Za to je zadužen šomrim, dok članovima porodice nije dozvoljeno prisustvo.
Sam čin sahranjivanja započinje govorom koji drži rabin. Nakon govora sledi keria. Naime, u znak žalosti cepa se okovratnik odeće. Za oca i majku odeća se cepa sa leve strane prema srcu, a za rodbinu sa desne strane.
Pogrebno preduzeće Drnda Internacional ima višedecenijsko iskustvo u organizovanju sahrana uz poštovanje različitih vera. Možete nas kontaktirati 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.
