Persijsko carstvo prostiralo se na teritoriji današnjeg Irana, obuhvatajući čak 10,7 miliona km², što ga čini najvećim carstvom u istoriji Starog veka. Iako je postojalo još u 3. milenijumu pre Nove ere, prvi podaci datiraju iz 5. veka pre Nove ere. Njegovim osnivačem smatra se Kir Veliki.
Kako su se tokom postojanja smenjivale različite dinastije, kroz istoriju Persije prošetala su brojna verovanja, religije i kulture, donoseći sa sobom različite običaje. Tako su pojedina narodna verovanja za sahrane u nekim pogledima slična obredima okolnih kultura tog doba, dok su druga oslikavala svojevrsnu karakteristiku Persije.
Ipak, sahrane u Persiji mogu se podeliti u 2 različita perioda. Prvo razdoblje je dokumentovano pre Nove ere, a obeležavaju ga prilično standardne pogrebne prakse. Drugi period je pod uticajem zoroastrijske kulture, pri čemu se drastično promenila i pogrebna tradicija uzrokujući velike preokrete i poteškoće onima koji nisu želeli da se usklade.
Predzoroastrijski pogrebni običaji
U početku, carstvo je bilo pod velikim uticajem Vavilonaca, Sumera i Asiraca. Samim tim su i sahrane u Persiji sadržale elemente ovih naroda, koji su verovali da ne postoji raj ili pakao, već podzemlje duhovne prirode. U njemu se nastanjuje duša tj. “urvan”.
Nakon što je osoba umrla, njena duša i dalje šeta zemljom, pa porodica preminulog naredna 3 dana provodi u molitvi i prinošenju darova u vidu životinja kako bi pomogla urvanu na putu u podzemni svet i zaštitila ga od zlih duhova. Treće noći obavlja se ritualni blagoslov pokojnikove odeće. Na taj način je zvanično duša spremna za odlazak sa zemlje.
Sam čin pogreba bio je prilično jednostavan. Vladari i značajne ličnosti sahranjivani su u humkama već pripremljenih grobnica. Pripadanici nižeg statusa sahranjivani su u običnim, iskopanim grobovima.
Običaji nakon sahrane u Persiji podrazumevali su darivanje pokojnika hranom prvih mesec dana svakodnevno. Da bi nakon tog perioda, a do kraja prve godišnjice od smrti, ovaj obred obavljan jednom mesečno. Mada nije redak slučaj da je vršen i narednih 30 godina. Naime, uoči novogodišnjih praznika obeležavan je praznik Svih duša ili “Hamaspathmaedaya” kada su porodice prinosile darove svojim precima.
Sahrane u Persiji u duhu Zoroastrizma
Zoroastrijska pogrebna verovanja i običaji pojavili su se na persijskoj sceni u 6. veku pre Nove ere. Njihovim dolaskom drevni običaji ne samo da su bili nepoželjni, već i kažnjivi po zoroastrijskom zakonu. U zoroastrijskoj religiji postoji bog, Ahura Mazda ili Gospodar mudrosti, koji se bori protiv zla kako bi vratio svet u savršenstvo koje je imao pri stvaranju. Ova filozofija života drastično menja paradigmu o beznađu posle smrti, vraćajući nadu u večno dobro i svetlost. Što znači da su Rajska vrata bila otvorena za svakog koji je činio dobra dela za života, bez obzira kom društvenom staležu pripadao.
Zadržano je verovanje da su najvažnija prva 3 dana, pa su ljudi i dalje prinosili žrtve i molili se dok ne nastupi sahrana. Telo preminulog bilo je izloženo, ali posetioci koji su odavali počast nisu smeli da ga dodiruju.
Pogrebna povorka je prolazila u tišini, jer nije smela da se naruši moć pročitanih molitvi, dok je odeća za žaljenje u ovo doba bila bele boje.
Smrt voljene osobe je najbolniji događaj koji može da vas zadesi. Zato organizovanje čitave sahrane prepustite pogrebnom preduzeću Drnda Internacional. U naše višegodišnje iskustvo, izuzetnu profesionalnost, kao i u najsigurniji transport pokojnika iz inostranstva, uverili su se brojni klijenti.
