Smrt je jedina izvesnost u životu, a istovremeno jedna od tema o kojoj ljudi najteže govore. Čak i kada smo svesni da je ona prirodan deo ljudskog postojanja, pomisao na kraj života može izazvati nelagodu, tugu, strepnju, pa čak i intenzivan strah.
Zašto se plašimo smrti kada znamo da je ona neizbežna? Odgovor nije jednostavan, jer se iza ovog straha kriju različite emocije – strah od nepoznatog, gubitka kontrole, bola, odvajanja od ljudi koje volimo, ali i pitanje šta ostaje iza nas kada nas više ne bude.
Odnos prema smrti razlikuje se od čoveka do čoveka. Na njega utiču godine, životna iskustva, porodično okruženje, kultura, religijska uverenja i lični pogled na život. Ipak, određena pitanja zajednička su gotovo svima. Upravo zato razumevanje straha od smrti može pomoći da bolje razumemo i sopstveni odnos prema životu.
Strah od nepoznatog duboko je ukorenjen u čoveku
Ljudi prirodno teže sigurnosti. Volimo da znamo šta će se dogoditi, da planiramo budućnost i imamo osećaj da makar donekle kontrolišemo okolnosti u kojima živimo. Smrt predstavlja upravo suprotno – granicu iza koje ne možemo sa sigurnošću znati šta nas očekuje.
Zbog toga strah od smrti često zapravo predstavlja strah od nepoznatog. Bez obzira na religijska ili filozofska uverenja, pitanja o kraju života prate čovečanstvo hiljadama godina.
Šta se događa kada život prestane? Da li postoji nešto nakon smrti? Kako izgleda sam trenutak umiranja? Upravo odsustvo konačnih odgovora kod nekih ljudi može izazvati snažnu nelagodu.
Istovremeno, smrt nas podseća na granice ljudske kontrole. Možemo voditi računa o zdravlju, praviti planove za naredne godine i organizovati gotovo svaki segment svakodnevice, ali ne možemo imati potpunu kontrolu nad trajanjem života.
Često se više plašimo umiranja nego same smrti
Kada razmišljamo o tome zašto se plašimo smrti, važno je napraviti razliku između straha od smrti i straha od procesa umiranja.
Neke ljude ne uznemirava toliko ideja da jednog dana neće postojati koliko pomisao na bolest, bol, gubitak samostalnosti ili zavisnost od drugih. Strah može biti povezan i sa pitanjem da li će poslednji period života biti dostojanstven i da li će pored nas biti ljudi koje volimo.
Zbog toga razgovor o smrti nije nužno mračan niti pesimističan. Naprotiv, otvoreno suočavanje sa sopstvenim strahovima ponekad može pomoći čoveku da jasnije sagleda šta mu je u životu zaista važno.
Teško nam je da zamislimo svet bez sebe
Čovek sopstveni život doživljava kao neprekidnu priču. Imamo sećanja na detinjstvo, planove za narednu godinu, želje koje još nismo ostvarili i ljude sa kojima želimo da provedemo budućnost.
Zbog toga je teško prihvatiti ideju da će u jednom trenutku ta priča imati kraj.
Posebno snažan može biti osećaj da nećemo prisustvovati budućim događajima. Roditelji žele da vide kako njihova deca odrastaju, bake i deke žele još vremena sa unucima, partneri zamišljaju zajedničku starost. Smrt tako ne predstavlja samo prestanak života već i odvajanje od budućnosti koju smo zamišljali.
Upravo osećaj nedovršenosti može pojačati strah. Neizgovorene reči, neostvareni planovi i odnosi koje nismo stigli da popravimo često nas podsećaju koliko nam je vreme dragoceno.
Plašimo se i gubitka ljudi koje volimo
Strah od smrti nije uvek usmeren na sopstvenu smrtnost. Za mnoge ljude mnogo je teža pomisao na smrt roditelja, partnera, deteta, prijatelja ili druge bliske osobe.
Kada izgubimo nekoga koga volimo, ne gubimo samo njegovo fizičko prisustvo. Menja se svakodnevica, porodična dinamika, navike, planovi i osećaj sigurnosti. Ostaju mesta, predmeti, fotografije, poruke i situacije koje podsećaju na osobu koja više nije tu.
Tuga nakon smrti bližnjeg nema precizan raspored. Neko će želeti da govori o osobi koju je izgubio, dok će drugome biti potrebno vreme pre nego što uopšte bude spreman da o tome razgovara. Ne postoji jedinstven način tugovanja niti period nakon kojeg bi neko „morao“ da se oseća bolje.
Upravo zato porodici je u prvim danima nakon smrti potrebna podrška – emotivna, ali i praktična.
Kada uz tugu dolaze i brojne obaveze
Gubitak voljene osobe sam po sebi predstavlja veliko emotivno opterećenje, ali porodica se istovremeno suočava i sa nizom administrativnih i organizacionih pitanja. Situacija može biti dodatno komplikovana kada smrt nastupi u inostranstvu.
Tada je potrebno organizovati prevoz pokojnika za Srbiju, prikupiti odgovarajuću dokumentaciju i ispuniti procedure zemlje u kojoj je smrt nastupila, kao i zahteve koji se odnose na transport i sahranu u Srbiji.
Organizacija koju zahteva prevoz pokojnika iz Evrope zato se najčešće poverava iskusnoj pogrebnoj službi koja poznaje procedure međunarodnog transporta. Za porodicu koja prolazi kroz period žalosti veoma je važno da ne mora samostalno da rešava svaku administrativnu pojedinost.
Pouzdane kompletne pogrebne usluge u takvim trenucima imaju poseban značaj, jer porodici omogućavaju da deo praktičnih obaveza prepusti profesionalcima i više vremena provede uz svoje najbliže.
Zbog toga je dobro da telefon pogrebne službe bude dostupan u svakom trenutku. Smrt se ne događa prema radnom vremenu, pa porodici pomoć može biti potrebna tokom noći, vikendom ili praznikom.
Da li se odnos prema smrti menja tokom života?
Odnos prema smrti može se menjati sa godinama i iskustvom. Mlađi ljudi često je doživljavaju kao nešto veoma udaljeno, dok nas starenje, bolest ili gubitak bliske osobe mogu podsetiti na prolaznost.
Međutim, svest o prolaznosti ne mora nužno da bude izvor stalnog straha. Za neke ljude upravo ona postaje razlog da više cene svakodnevne trenutke, odnose sa porodicom, prijateljstva i vreme koje imaju.
Kada postanemo svesni da vreme nije beskonačno, obični trenuci mogu dobiti drugačiju vrednost. Razgovor sa roditeljima, porodični ručak, putovanje, zagrljaj deteta ili vreme provedeno sa partnerom prestaju da budu samo deo rutine i postaju ono od čega se zapravo sastoji život.
Strah od smrti može biti i strah da nismo dovoljno živeli
Još jedan odgovor na pitanje zašto se plašimo smrti može se pronaći u načinu na koji doživljavamo sopstveni život.
Ponekad nas ne plaši samo njegov kraj, već mogućnost da nismo uradili ono što smo želeli. Da smo previše vremena potrošili na nevažne brige, odlagali važne odluke, nismo dovoljno govorili ljudima da ih volimo ili smo stalno čekali neki bolji trenutak.
Smrt nas na taj način suočava sa vrednošću vremena.
Možda upravo zbog toga razgovor o prolaznosti može imati i drugu stranu. Umesto da nas stalno podseća na kraj, može nas podsetiti da budemo prisutniji u životu koji trenutno imamo.
Prihvatanje prolaznosti ne znači odsustvo tuge
Prihvatiti da je smrt deo života ne znači prestati da je se plašimo niti znači da ćemo lakše podneti gubitak voljene osobe. Tuga je prirodna reakcija na gubitak i svedoči o značaju odnosa koji smo imali sa osobom koja je preminula.
Vremenom se njen oblik može menjati. Intenzivan bol može postati tiši, dok uspomene sve češće zauzimaju mesto prvobitnog šoka. Osoba koju smo izgubili ostaje deo porodične istorije, priča koje prenosimo i trenutaka kojih se sećamo.
Kada smrt nastupi, posebno iznenada ili daleko od kuće, porodici su potrebni ljudi koji će razumeti koliko je taj trenutak težak i preuzeti praktične obaveze koje ona nije u stanju sama da rešava.
Drnda Internacional – podrška porodici kada je najpotrebnija
U trenucima tuge porodica ne bi trebalo dodatno da bude opterećena komplikovanim procedurama i organizacijom. Posebno kada je potrebno organizovati međunarodni transport pokojnika, iskustvo, dostupnost i pouzdanost pogrebne službe imaju veliki značaj.
Drnda Internacional pruža kompletnu podršku članovima porodice u najtežim trenucima, pomažući im da neophodne procedure i organizaciju prepuste iskusnom timu.
Sa tradicijom dugom preko 30 godina, Drnda Internacional stoji porodicama na raspolaganju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, pružajući podršku onda kada je ona najpotrebnija. Jer u trenucima gubitka profesionalna pomoć ne znači samo organizaciju neophodnih usluga, ona znači da porodica nije sama dok prolazi kroz jedan od najtežih trenutaka u životu.
