Gubitak bliske osobe jedan je od najtežih događaja u životu svakog čoveka. On sa sobom nosi žaljenje koje je prožeto neizmernom tugom. Osećaj bola i nemoći, koji ispunjavaju naše telo, ne mogu se ni sa čim porediti. Međutim, upravo oni mogu da budu zbunjujući za ožalošćene. Razlog za to jesu brojne zablude i pogrešna mišljenja o tome kako tuga evoluira, koliko dugo traje, kakav je njen uticaj.
Imajući ovo u vidu Drnda Internacional vam otkriva koji su najčešći mitovi o žaljenju.
Žaljene je proces koji ima početak i kraj
Elisabeth Kubler-Ross je 70-ih godina u svojoj knjizi „O smrti i umiranju“ objavila da se tuga nakon gubitka voljene osobe odvija u 5 predvidljivih faza. To su ljutnja, poricanje, cenkanje, depresija i prihvatanje.
Iako je njena teorija danas prihvaćena postoji mnogo aspekata žaljenja. Svaka osoba tuguje na svoj način, u zavisnosti od unutrašnjih (emocionalnih i psiholoških) i spoljašnjih faktora. Samim tim tuga nije iskustvo koje se uredno uklapa u karakteristične faze.
Poput mita da postoji tačan početak, pogrešno je i mišljenje da žaljenje ima kraj. Ono ne prestaje u jednom trenutku, već je doživotni proces.
Tuga nije nešto što jednostavno nestaje. Ona je deo ožalošćenih, te se samo vremenom menja. Baš kada se neko oseća kao da se dobro nosi sa životom nakon gubitka, sećanje se može pokrenuti predmetom, pesmom ili čak datumom u kalendaru.
Prva godina je najteža
Kada su u pitanju mitovi o žaljenju nakon smrti čest je stav da je prva godina najteža. Svakako, emocije su tada najintenzivnije. Mogu biti u tolikoj meri jake da ometaju normalne funkcije kao što su jedenje, spavanje i obavljanje drugih osnovnih obaveza.
Ipak, to ne znači da će naredne godine doneti boljitak. Tuga nije poput fizičke rane koja vremenom zarasta. Iako se smanjuje intenzitet bola koji se oseća tokom žalosti, on se neće izlečiti. Zapravo, samo ćemo naučiti kako da živimo sa njim, prilagođavajući se vremenu koje ćemo provoditi bez voljene osobe.
Ako ne plačeš, ne tuguješ
Postoji mnogo načina da se izrazi tuga, a plač nije uvek jedan od njih.
Razlozi zašto ožalošćena osoba ne plače su brojni. U nekim kulturama plakanje se smatra sramotnim, te ga treba izbegavati. Neki su možda od malih nogu naučili da svoje emocije ne izražavaju suzama.
Osoba koja prolazi kroz proces žaljenja doživljava različite emocija. Jednu od prvih faza u koju većina ožalošćenih ljudi uđu karakteriše emocionalna obamrlost. Usled neverice zbog gubitak koji su doživeli, mnogi tada ne mogu da pokažu svoju tugu, te ne plaču. Štaviše, ponašaju se suprotno od onoga što društvo očekuje od ožalošćenih.
Mnogi koji prolaze kroz ovu fazu nastavljaju sa svojim životima kao da nisu doživeli tragičan gubitak. Međutim, i ovaj period predstavlja deo procesa tugovanja.
Mitovi o žaljenju među polovima
Stereotipni načini posmatranja muškaraca i žena prelili su se u proces žaljenja. Zbog toga se na žene, generalno, gleda kao na ranjivija, emotivnija bića, te važi mišljenje da one više tuguju od muškaraca. U skladu sa tim od njih se očekuje da ispolje svoju tugu. Sa druge strane, od muškaraca se očekuje da budu jaki, te da ne pokazuju emocije.
Ovakav stav je potpuno pogrešan. I muškarci i žene doživljavaju tugu zbog gubitka voljene osobe, bez obzira na koji način je ispoljavaju.
Ukoliko vas je zadesio tragični događaj, kompletno organizovanje sahrane prepustite pogrebnom preduzeću Drnda Internacional. Vršimo i transport pokojnika iz inostranstva, u slučaju da se smrt dogodila van granica naše zemlje.
