Hinduizam je jedna od najstarijih religija. Nastala je u Indiji u 16. veku pre Nove ere. Po rasprostranjenosti nalazi se na 3. mestu, odmah iza Hrišćanstva i Islama, sa približno milijardu vernika.
Za razliku od drugih, Hinduizam nema ni osnivača, ni određenu crkvenu strukturu, pa se smatra spojem običaja i duhovnih ideja, koje proističu iz različitih verovanja i tumačenja. Većina Hindusa veruje u boga na neki način. I dok jedni obožavaju Šivu, drugi poštuju Višnu, a, treći pak, boginje. Postoje i oni koji veruju da se sva živa bića moraju poštovati, uključujući i biljke. Za razliku od njih, neki su spremni da žrtvuju životinje za vreme hramskih svečanosti.
U obilju raznolikosti jedno je isto, a to je – reinkarnacija. Naime, kada neko umre, njegova duša se ponovo rađa. Taj oblik nije isključivo ljudski, već može biti životinja, insekt ili, čak, biljka. Takođe, Hindusi čvrsto veruju u karmu, pa sledeća inkarnacija duše zavisi od postupaka pojedinca u njihovom prethodnom životu. Da bi napustio ponavljajući ciklus rođenja i smrti, čovek mora dostići mokšu, tj. stanje oslobođenja u kojem se približava Brahmi, transcendentalnoj životnoj sili u Univerzumu.
Upravo na ovom učenju se zasnivaju hinduističke sahrane.
Hinduističke sahrane se sastoje iz 3 dela
S obzirom da je Hinduizma i danas najzastupljeniji u zemlji porekla, sahrane u Indiji na najbolji način oslikavaju pogrebne običaje ove religije.
Kada se smrt bliži, sveštenik i porodica se okupljaju oko osobe koja umire kako bi pevali matru. U pitanju je posebna reč koja dovodi do jasnih i pozitivnih misli. Na taj način se samrtnik poziva da razmišlja o Brahmi i drugim srećnim mislima kako bi se smiren zaputio u novi put.
Čim nastupi smrt počinje priprema sahrane. Hindusi smatraju nečistim preterano dodirivanje pokojnika. Zbog čega se izdvaja jedna osoba koja kupa i oblači pokojnika. Najpre, prelazi uljanom lampom preko tela. Zatim skida odeću sa pokojnika, telo umotava u belu tkaninu i nanosi susamovo ulje. U usta se stavlja pirinač koji simbolizuje hranu tokom putovanja. Ako je pokojnik muškarac, supruga mu stavlja venčani privezak oko vrata.
U naredna 24 časa u kući preminulog se odigrava bdenje. U tom periodu preminuli je izložen u otvorenom kovčegu kako bi posetioci mogli da odaju poštovanje.
Kremiranje je sastavni deo hinduističke sahrane
Drugi čin hinduističke sahrane predstavlja kremiranje, tj. „mukhagni“. Ono se odigrava dan nakon smrti.
Iako postoje krematorijumi, nije redak slučaj da se spaljivanje vrši na lomači, u blizini reke. Ona se obično pravi od drveta i slame sa postoljem na vrhu. Na njemu se smešta kovčeg nakon što je prenet 3 kruga oko lomače u smeru suprotnom od kazaljke na satu.
Glavni ožalošćeni, odnosno najstariji sin ako je umro otac ili najmlađi ako je preminula majka, kruži oko lomače sa glinenim loncem vode na levom ramenu i zapaljenom bakljom iza leđa. U svakom krugu neko od prisutnih pravi rupu u loncu, što omogućava izlivanje vode. Oticanje vode simbolizuje napuštanje života. Posle trećeg kruga ožalošćeni pali lomaču.
Ceremonija u čast sveta predaka – „shraddha“
Poslednji deo obuhvata običaje nakon sahrane. Žalost u Hinduizmu traje 13 dana. Tokom ovog vremena u kući se nalazi slika preminulog koja je obavezno ukrašena venčićem cveća. Posetioci su dobrodošli, jer učestvuju u ritualu koji pomaže duši da se reinkarnira.
Godinu dana nakon sahrane izvodi se obred koji je poznat pod imenom shraddha. On predstavlja posebnu ceremoniju u kojoj porodica izražava iskrenu zahvalnost precima, jer su im pomogli da budu ono što jesu. Ujedno, mole se za njihov mir i novu reinkarnaciju. Shraddha se izvodi svake godine sve dok su svi pokojnikovi sinovi živi.
Svaka religija ima svoje složene pogrebne običaje. U njihovom poštovanju, kao i poštovanju želja preminulog može vam pomoći pogrebno preduzeće Drnda Internacional koje ima višegodišnje iskustvo u organizivanju sahrana, uključujući i prevoz pokojnika iz inostranstva.
