Republika Kuba predstavlja ostrvsku državu u severnim Karibima. Pored glavnog istoimenog ostrva obuhvata i ostrvo Isla de Huventud i nekoliko arhipelaga. Iako su je u početku naseljavali samo domorodački narodi Taino i Siboni, tokom vekova preživela je različite strane uticaje. Počev od španskog kolonijalizma, preko dovođenja afričkih robova, pa do bliskosti sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata i kasnije sa SAD – svi oni su formirali kubansku kulturu. Samim tim i poimanje o životu i smrti.
Koji su karakteristični pogrebni običaji na Kubi otkriva vam pogrebno preduzeće Drnda Internacional.
Besplatni pogrebni običaji na Kubi
Iako je katolička religija glavna, većina stanovnika se i dalje izjašnjava kao ateisti. Tome su doprinela dešavanja u novijoj istoriji. Naime, 1959. godine nakon revolucije i zbacivanja sa vlasti predsednika Fulgensija Batiste uspostavljena je socijalistička vlada. Ona je imala za cilj da stvori društvo u kome su svi tretirani na isti način, bez obzira na bogatstvo ili status.
U skladu sa tim vršeno je organizovanje sahrane. Što znači da su preminuli sahranjivani bez pominjanja verskih uverenja. Sahrane su bile o trošku države, ali samo u slučaju ukopa. Dok se za kremiranje plaćala naknada.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza opao je antireligijski uticaj, te je počelo pojavljivanje religijskih simbola na pogrebima tako da se, danas, prožimaju katolički običaji za sahranu i tradicionalna afrička verovanja, Santerija. U pitanju je politeistička religija zasnova na tradiciji Joruba naroda, Rimokatoličkog Hrišćanstva i Spiritizma.
Ipak, određena socijalistička pravila za sahrane zadržana su i u modernom dobu.
Sahrane bogatih i siromašnih
Nakon smrti porodica odmah počinje sa pripremom kako bi se u najkraćem roku preminuli sahranio. Razlog za to leži u toploj klimi i nedostatku mogućnosti čuvanja tela na hladnom. Zbog vrelih dana na Kubi sahrane se obično obavljaju kasno uveče ili rano ujutru.
Rodbina i prijatelji se obaveštavaju o vremenu sahrane putem kartica koje šalje porodica preminulog. Očekuje se da se pojave muški članovi, jer je ženama zabranjeno prisustvo u pogrebnoj povorci.
Bdenje je važan deo sahrane, na kome porodica i prijatelji odaju poštovanje preminulom. Za razliku od drugih latinoameričkih zemalja na Kubi ono ne uključuje hranu i piće. Telo je okruženo jednostavnim vencima, a neretko je prebačena kubanska zastava.
Pogrebni običaji na Kubi se u izvesnoj meri razliku prema imovinskom statusu preminulog. Osim ako pokojnik nije značajan lik u štampi se ne objavljuje umrlica. Sanduci su samo za bogate slojeve napravljeni od kvalitetnog drveta, dok za sve ostale su veoma slabi, te oni koji ih nose moraju da vode računa kako se ne bi raspali na putu do grobnog mesta.
Pre nego što krene pogrebna povorka, poklopac sa kovčega se podiže kako bi lekar potvrdio da se u njemu nalazi preminuli.
Običaji nakon sahrane na Kubi
S obzirom da pogrebni običaji na Kubi spajaju Katoličku veru i Santeriju, one se kombinuju i u običajima tokom perioda žaljenja.
Da bi umirili dušu pokojnika 9 dana nakon sahrane u rimokatoličkoj crkvi održava se pogrebna misa. Na taj način se obezbeđuje da duša putuje u Carstvo nebesko. Sledi godina dodatnih obreda za mrtve koja najavljuje konačni odlazak iz Carstva živih.
U tom periodu porodica posećuje grob bližnjeg za posebne dane, kao što je Dan majki, Dan očeva, rođendan… Grobovi se detaljno čiste i ostavlja se hrana, piće i cveće.
Tri godine posle sahrane posmrtni ostaci se uklanjaju iz groba i smeštaju u kosturnicu, koja je jedinstvena kolektivna grobnica.
Ukoliko je vašu porodicu zadesila smrt voljene osobe pogrebno preduzeće Drnda Internacional vam može pomoći u organizovanju dostojanstvenog ispraćaja. Uz višedecenijsko iskustvo i bogat izbor pogrebne opreme nama možete poveriti i prevoz umrlih iz inostrastva.
