Dok se današnje sahrane zasnivaju na tradicionalnom ukopu ili kremiranju, u davna vremena nije bio redak slučaj da kosti pokojnika budu izložene kao poseban način odavanja poštovanja precima.
Kosturnice su imale i funkcionalnu ulogu. Naime, problem prostora za sahranjivanje oduvek je postojao. Da bi se napravila nova grobna mesta postojala je praksa da se preminuli prvo sahranjuje u privremenu grobnicu. Nakon nekoliko godina skeletni ostaci se otkopavaju i smeštaju u kosturnicu. Na taj način je bilo omogućeno čuvanje više posmrtnih ostataka u jednoj grobnici nego što je to moguće u kovčezima.
Mnoge kosturnice su svedočastvo o važnom istorijskom događaju. Naročito one koje su nastale nakon bitaka. Pojedine, čak, predstavljaju posebnu dekoraciju u crkvama i katakombama, dok neke izazivaju jezu kod ljudi.
Koje su najpoznatije kosturnice otkriva vam Drnda Internacional.
Najpoznatije kosturnice u katakombama
Pariske katakombe nisu ni približno tako drevne kao rimske. Rad na njima je zapravo počeo tek krajem 18. veka. To kosturnicu u njima čini relativno novom u poređenju sa mnogim drugim širom sveta. Njeno postojanje nastalo je iz vrlo praktičnog razloga.
Vlasti u Parizu postale su svesne zdravstvenih problema u gradu čiji su uzrok bila groblja. Naime, neadekvatno sahranjivanje preminulih, kao i prenatrpanost stvaralo je pogodne uslove za širenje zarazanih bolesti.
Da bi sprečile ovaj problem vlasti su donele odluku da se posmrtni ostaci ekshumiraju i premeste na podzemnu lokaciju. Za to je odabran obližnji kamenolom.
Zanimljivo je da je Napoleon, inspirisan rimskim katakombama, odlučio da pariske katakombe pretvori u turističko mesto. Međutim, neorganizovano skladište kostiju nimalo nije budilo interesovanje ljudi. Zato je inspektoru Héricartu de Thuriju dodeljena dužnost da katakombe dizajnira u kosturnicu vrednu posete.
Po njegovom nalogu lobanje i butne kosti su postavljene tako da formiraju karakteristične šare. Zatim sledi sloj lobanja i nekoliko redova malih kostiju.
Dorski stubovi, grobnice i oltari izgrađeni su u egipatskom i antičkom stilu kako bi stvorili atmosferu smrti. Dodatni zastrašujući efekat donose monumentalne ploče sa porukama koje treba da uplaše posetioce.
Najpoznatije kosturnice u crkvama
Crkva Santa Maria della Concezione u Rimu poznata je po kosturnici koja ima dekorativni karakter.
Kako je red kapucina franjevaca postajao sve veći 1631. godine preseljen je iz samostana Svetog Bonaventure u crkvu Santa Maria della Concezione. Po naređenju kardinala Antonija Barberinija sa fratrima stigli su i posmrtni ostaci pripadnika reda.
Umesto da ih sahrane monasi su kosti preminule braće iskoristili da ukrase zidove crkve kao večan podsetnik na neizbežnost smrti. U skladu sa tim stoji i natpis: „Ono što ste vi sada, mi smo nekada bili; ono što smo mi sada, bićete i vi“.
Kosturnica sadrži kriptu lobanja, kriptu kostiju nogu i možda najčudnije kriptu karlice. Od 4.000 posmrtnih ostataka pojedini su sačuvani u celosti i predstavljeni u fratarskoj odeći na zidovima i tavanici.
Najpoznatije kosturnice u pećinama
Početkom 16. veka pećina na periferiji Napulja postala je mesto poslednjeg počivanja oko 40.000 preminulih. Taj broj je drastično porastao u narednom veku, usled epidemija kuge i kolere.
S obzirom da je svaki dan donosio veliki broj smrtnih slučajeva mnogi nisu ni sahranjeni sa odgovarajućim pogrebnim narodnim običajima. Zbog toga je ova kosturnica u to vreme smatrana ukletom, te su ljudi izbegavali posetu osim za potrebe sahrane.
Vremenom je kosturnica postala toliko pretrpana nasumično naslaganim kostima i telima da je u jednom trenutku tokom obilnih padavina Napulj bio poplavljen posmrtnim ostacima. Ovaj problem je rešio otac Gaetano Barbati koji je 1872. godine započeo ogroman zadatak katalogizacije i organizovanja anonimnih ostataka preminulih.
Napuljska kosturnica je postala predmet interesovanja građana nakon Drugog svetskog rata. Smatralo se da su lobanje srećne, te su ljudi donosili darove i cveće kako bi im ispunile želje. Pojedini su čak tražili da im proreknu dobitnu kombinaciju lota brojeva.
Sve je ovo trajalo do 1969. Kardinal od Napulja je naredio da se kosturnica zatvori kako bi se okončala zabrinjavajuća opsesija srećnim lobanjama.
Ukoliko je vašu porodicu zadesio tragični događaj, prepustite kompletnu organizaciju sahrane pogrebnom preduzeću Drnda Internacional.
