Sedma po veličina na svetu, Indija se nalazi u Južnoj Aziji. Polazeći od široke ravnice slivova reka Ganga i Bramaputre pa do strmih Himalaja, na svakom koraku uočavamo kontrast po kojima je prepoznatljiva. Ipak, ono što sve raznolikosti spaja i po čemu se Indija ističe jeste religija.
Glavna vera je hinduizam, koji obuhvata preko 80 odsto stanovništa Indije. Za razliku od drugih religija, ona nema osnivača, niti zajedničku doktrinu. Tako da jedni obožavaju Šivu, drugi Višnu, treći, pak, poštuju boginje. Bez obzira na različitosti jedno je zajedničko – hinduizam uči da je suština svake duše božanska. Te da je svrha života da postanemo svesni te božanske suštine.
Upravo je ovakvo uverenje i osnova za sahrane u Indiji. Koji su običaji vezani za njih otkriva vam pogrebno preduzeće Srbija, Drnda Internacional.
Sahrane u Indiji se sastoje iz tri dela
Iako sahrane u Indiji zavise od regiona, kaste, pola i starosti preminulog, sve se zasnivaju na posebnoj ceremoniji Antješti. Sam naziv u bukvalnom prevodu znači „poslednja žrtva“. U pitanju je niz pogrebnih rituala, koji su podeljeni na: 1. buđenje, tj. sahranu u porodičnom domu, 2. kremiranje („mukhagni“) i 3. rituale u čast sveta predaka („shraddha“).
Prema hinduističkom učenju telo umire, ali duša nema početka i kraja. Pa putem reinkarnacije prelazi u drugi oblik. U šta će se pretvoriti zavisi od karme, odnosno od urađenih dela za života.
Telo pokojnika ostaje u porodičnom domu 24 časa nakon smrti. U periodu bdenja preminuli je izložen u otvorenom kovčegu. Od posetilaca se očekuje da priđu i pogledaju pokojnika, kako bi na taj način iskazali poštovanje. Cveće za sahrane se može doneti tokom bdenja, dok je hrana strogo zabranjena.
Takođe, hinduizam se razlikuje od hrišćanstva i po boji žalosti. Naime, crna se smatra neprikladnom za sahrane u Indiji, te su ožalošćeni obučeni u belu odeću.
Ukoliko je preminuo muškarac ili udovica, pre kremiranja telo se prekriva belom tkaninom. Ako je umrla žena kojoj je muž živ, onda se za to koristi crveni pokrov. Tako pripremljen pokojnik se stavlja na lomaču sa stopalima okrenutim prema jugu. Po pravilu, kremiranje se obavlja u blizini reke, a samom činu prisustvuje porodica i najuži krug prijatelja.
Pre paljenja lomače, sveštenik izgovara molitvu za pokojnika. Zatim u njegova usta stavlja susamovo seme ili pirinač i iscrtava 3 linije koje simbolizuju Yamu (Boga mrtvih), Kaal (vreme) i preminulog.
Običaji nakon sahrane u Indiji
U Indiji period žalosti počinje od dana smrti, pa do 13. dana nakon sahrane.
Odmah posle kremiranja sledi ritual očišćenja, jer se paljenje pokojnika smatra nečistim i zagađujućim. Pepeo se nakon dan-dva sakuplja u urnu koja se polaže u reku.
Dok traje period žalosti članovi porodice preminulog ne smeju da učestvuju u kulturnim i verskim događajima, da nose novu odeću, niti da jedu određenu hranu, kao što su slatkiši. Vreme u tim danima provode u molitivama i međusobnoj podršci.
Trećeg, petog, sedmog i devetog dana svi rođaci se okupljaju na obroku koji se sastoji od omiljenih jela pokojnika. Dok se godinu dana nakon sahrane u Indiji obavlja shraddha ceremonija.
Sati – Običaji u Indiji koji su iskorenjeni
Sati ili „prava“ je naziv za suprugu koja je pristala da bude spaljenja sa svojim pokojnim suprugom. Ovakva žrtva dolazi od supruge boga Šire koja se spalila na lomači na kojoj je goreo njen suprug.
Međutim, mnogi Sati vezuju ne za religijski, već socijalni običaj. Ranijih vekova na udovice u Indiji se gledalo kao na teret, pa su spaljivanjem sprečavane da se ponovo udaju.
Iako je Britanija surovi običaj zabranila 4. decembra 1829, u pojedinim krajevima Indije se i danas primenjuje, a porodice žena koja se žrtvuju stiču dugotrajno uvažavanje.
Pogrebno preduzeće Drnda Internacional sa svojim stručnim timom pomoći će vam u organizaciji sprovoda kako bi se ispoštovali svi običaji u Srbiji za sahrane. Kao posebna usluga izdvaja se prevoz pokojnika iz inostranstva luksuzno opremljenim vozilima i u najkraćem mogućem roku.
