Sahrane u Viktorijansko doba

Viktorijansko doba predstavlja period vladavine kraljice Viktorije, tj. od 1837. do 1901. godine. Karakteriše ga prelazak sa manufakture na industrijalizaciju, kao i brojne društvene promene. Osnivanje feminističkog pokreta, radničkog pokreta, ukidanje ropstva, izmena glasačkog prava, samo su neke od njih.

Međutim, Viktorijansko doba je prepoznatljivo i po neobičnim pogrebnim običajima i pojavi fotografija kao obeležja na nadgrobnim spomenicima. Kako je smrtnost bila velika tadašnji ljudi nisu je doživljavali tragično. Tome je u mnogome doprinela i sama kraljica Viktorija, koja je smrt svog supruga princa Alberta oplakivala noseći crnu odeću svakog dana tokom 40 godina.

Zašto su sahrane u Viktorijansko doba neobične otkriva vam pogrebno preduzeće Drnda Internacional.

Sahrane u Viktorijansko doba zavisile su od društvenog položaja

U davna vremena pogrebi su imale društveni status i služili su za pokazivanje bogatstva porodice. Veličanstvene sahrane u Viktorijansko doba su bile namenjene bogatim ljudima. Obično su za organizovanje dostojanstvenog sprovoda angažovani preduzetnici koji su se time bavili. Zavisno od cene, njihove usluge obuhvatale su prevoz pokojnika kočijom, izbor kovčega i pokrova, opreme za ispraćaj pokojnika, ali i odeće za žaljenje. Takođe, uključivale su i profesionalne ožalošćene. Njihov zadatak je bio da izgledaju tužno i da u prigodnom trenutku zaplaču i zakukaju, dajući svečani čin pogrebu.

Za razliku od bogatih, sahrane siromašnih najčešće su vršene nedeljom, jer je to bio jedini slobodni dan. Za to vreme, pokojnik je bio izložen u svom domu.

Sahrane u Viktorijansko doba bile su ispunjene sujeverjem i bizarnim običajima

Upravo su brojni ritualni Viktorijanskog doba učinili specifičnim sahrane. Dok su pojedini uobičajeni, drugi se smatraju morbidnim.

Odmah nakon smrti ogledala u kući su pokrivena do sahrane kako pokojnikov lik ne bi ostao “zaglavljen” u njima. Verovalo se da onaj ko se ogleda umreće sledeći. Da bi se sprečila loša sreća svi satovi su zaustavljani u trenutku smrti. Dok su porodične fotografije okretane licem na dole, kao vid zaštite njenih članova od duha pokojnika.

Kako je vladalo uverenje da preminuli može da se povampiri svoje voljene sahranjivali su licem na dole. Na taj način, ako bi zaista pokušali da ustanu iz groba samo bi se ukopavali dublje u zemlju. Bogate porodice su čak preminule sahranjivale u metalnom oklopu. Time je sprečavano i pljačanje posmrtnih ostataka za medicinska ispitavanja koja su bila česta u to doba.

Priprema pokojnika se izdvajala. Na njegove grudi postavljan je hleb koji je upijao grehe mrtvih i raščišćavao im put u Raj. Zatim je taj hleb morao da pojede grehojed, odnosno plaćeni profesionalac.

Ipak, najčudnijim običajem smatra se fotografisanje preminulog kao živih ljudi. Neretko, na fotografijama je bila prisutna čitava porodica. Ovaj trend je predstavljao svojevrsnu normu. Koliko je bio popularan govori i podatak da su slike često umnožavane i deljene rođacima.

Nošenje crnine i običaji nakon sahrane

Iako je crna odeća bila znak tugovanja od davnina, mnogi istoričari naglašavaju da je kraljica Viktorija zaslužna za njeno zvanično uvođenje. Ona je do kraja svog života nosila crne haljine. To su ubrzo prihvatile i druge dame.

Zapravo, odeća za žaljenje u ovom periodu zauzela je poseban deo modne industrije. “Haljine za oplakivanje” bile su jednostavnog kroja i nisu smele da budu ukrašene čipkom i vezom. Jedini dozvoljeni ukras bio je posebni nakit. Naime, broševi, minđuše i ogrlice sadržali su pramen kose preminulog ili je, pak, on bio utkan u njih tokom pravljenja.

Za muškarce pogrebna moda bila je jednostavnija. Nosili su tamna odela sa crnim rukavicama, kravatama i šeširima.

Gubitak bliske osobe je najtragičniji događaj. Zato, neka Drnda Internacional bude vaš oslonac u teškim trenucima. Višegodišnje iskustvo u organizovanju pogreba uključuje kompletne pogrebne usluge, kao i prevoz pokojnika iz inostranstva.