„Zemlja između dve reke“, kako je nazivana Mesopotamija ili Međurečje prostirala se u jugozapadnoj Aziji. Odnosno, na području između reka Tigra i Eufrata, u Iraku i Siriji. Zatim, Arapske pustinje na zapadu, Persijskog zaliva prema jugu i planina Zagros i Kavkaz na severu.
Na ovom velikom prostoru od 4000. godine pre Nove ere pa do 1000. godine pre Nove ere živeli se brojni narodi, kao što su Sumeri, Akađani, Asirci, Vavilonci… Mesopotamija se opravdano smatra „kolevkom civilizacije“. Upravo u njoj su pronađeni prvi dokazi o upotrebi klinastog pisma, prva pisana dela, kao i druge kulturne tvorevine.
S obzirom da se kroz čitavu civilizaciju prožimalo verovanje u božanstva, pogrebno preduzeće Drnda Internacional otkriva vam koju su ulogu imali za organizovanje sahrana.
Sahrane u Mesopotamiji baziraju se na verovanju u natprirodni svet
Iako se čuveni „Ep o Gilgamešu“ bavi temom smrti, zapravo, malo se zna kako se su tačno odigravale sahrane u Mesopotamiji.
Ono što istoričari sa sigurnošću tvrde jeste verovanje naroda da njihovim životima vlada nevidljivi natprirodni svet. Nebesa su nastanjivali stotine bogova koji podsećaju na ljude. Dok je zagrobni svet predstavljao senovitu verziju Zemlje koja se nalazi ispod njene površine. Naime, podzemni svet je opisivan kao mračna „zemlja bez povratka“ i „kuća u koju niko ne ulazi sam“, sa prašinom na vratima.
U njemu su vladali posebni bogovi svrstani u hijerarhijski poredak sa vrhovnim poglavarom na čelu. U početku to je bila boginja Ereshkigal („Gospodarica Velike Zemlje“). Da bi je u kasnijim tekstovima zamenio muški ratnički bog Nergal („Poglavar Velikog grada“). Upravo su oni određivali sudbinu duša preminulih. Za razliku od drugih naroda, u Mesopotamiji mesto u carstvu mrtvih nije bilo određeno načinom zemaljskog života, niti zaslugama, već je imalo svojevrsnu činovničku funkciju.
Ipak, preminuli su ovde mogli da se susretnu sa dušama svojih voljenih.
Priprema pokojnika za sahrane u Mesopotamiji
Mesopotamci su veliku pažnju posvećivali pripremi pokojnika. Ukoliko bi neki ritual preskočili postojala je opasnost da se preminuli vrati kao duh koji bi ih proganjao u snovima, donoseći im lošu sreću ili loše zdravlje.
Da bi se obezbedio sigurni put ka podzemnom svetu morao je da se izvrši obred odvajanja duše. Tom prilikom pokonik je postavljan na posebni, tzv. pogrebni krevet. Levo od kreveta nalazila se stolica, koja je bila sedište duha.
Naredni korak jeste brisanje tela hlebom, kao čin čišćenja. Zatim bi sledilo mazanje parfemisanim uljem i oblačenje u čistu odeću. Usta pokojnika morala su da budu zatvorena. Dok su oči „ukrašavane“ školjkama ili biserima.
Keramičke posude koje su korišćene za čišćenje i pripremu pokojnika sahranjivane su zajedno sa njima. Što su dokazala arheološka nalazišta u drevnom gradu Uru.
Kremiranje u Mesopotamiji nije praktikovano
Baš kao što su sahrane Asteka zavisile od zanimanja pokojnika, tako su i u Mesopotamiji ljudi sahranjivani u skladu sa svojim socijalnim položajem. Članovi kraljevskih porodica imali su raskošne grobnice pune skupocenih stvari. Neretko su na njihovim pokopima žrtvovane sluge, ostala porodica i muzičari.
Za razliku od njih, obični građani sahranjivani su u zajedničkim grobnicama ispod svojih kuća. Ponekad su sahranjivani na tradicionalnim grobljima obeleženim kamenjem sa uklesanim imenima.
Bez obzira na mesto sahrane, jedino je pokop bio prihvaćen. Na taj način je duša bila bliža podzemnom svetu. Telo je obavezno postavljano u položaj fetusa, pošto je izgledalo kao da pokojnik spava. Takođe, grobnice su bile ispunjene ličnim predmetima i poklonima.
Sahrane u našoj zemlji imaju svoju tradiciju i običaje, a pomoć u njihovom organizavanju pružiće vam pogrebno preduzeće Drnda Internacional. Dugogodišnje iskustvo, veliki izbor pogrebne opreme, transportne usluge, a pre svega izuzetna briga učinili su ovo pogrebno preduzeće prepoznatljivim ne samo kod nas, već i u regionu.
