Burma, odnosno današnji Mjanmar je država u jugoistočnoj Aziji. Prostire se do Bangladeša na zapadu, Indije na severozapu, Kine na severoistoku i Laosa i Tajlanda na istoku. Zemlja nestvarne lepote privlači pažnju svojom netaknutom prirodom jarkih boja i mnoštvom hramova koji oslikavaju duh jednog naroda.
S obzirom da je država bila na udaru britanskih osvajanja, evropski tragovi primetni su u kulturi, pre svega, jeziku i obrazovanju, dok je religija zadržala svoje korene. Najveći deo pripada Budizmu, koji obuhvata čak 88 odsto stanovništva, pa se sahrane u Burmi obavljaju u skladu sa budističkim običajima.
Sahrane u Burmi prožete su verskim uverenjima
Za razliku od drugih ceremonija u Mjanmaru, sahrane nisu toliko raskošne. Ipak, u njima se ogleda poimanje o životu i smrti.
Naime, narod Burme veruje u reinkarnaciju, tj. ciklus smrti i ponovnog rađanja. Što znači da se svi preminuli vraćaju na zemlju u onom obliku koji su zaslužili prethodnim zemaljskim životom. Cilj nakon smrti jeste da se izbegnu sve prepreke koje stoje na putu i uspešno stigne do raja koji se naziva Nirvana.
Da bi preminuli u ovom pohodu uspeo porodica veliku pažnju posvećuje pripremi za sahranu. Treba imati u vidu da ovaj narod nema tradiciju obožavanja predaka kao što to pokazuju brojni neobični pogrebni običaji iz celog sveta.
Priprema pokojnika
Ako se gubitak bliske osobe naslućuje, rođaci i prijatelji se obaveštavaju o zdravstvenom stanju. Kada stigne vest o smrti, u zavisnosti od njihovih mogućnosti ali i povezanosti sa preminulim, biraju da li će poslati pismo saučešća, predstavnika ili će lično odati poštovanje.
Ukoliko je osoba preminula na kraju godine, pripreme za sahranu se ubrzavaju kako bi se ona obavila pre Nove godine. Time se izbegava da se zla sudbina prenese i u narednu godinu.
Pripreme za sahranu obuhhvataju ritualno kupanje i oblačenje u najbolju odeću. Pokojniku se, zatim, u usta stavlja novčić, Ku-Doe-ga. Njime se plaća “putarina” za prelazak u zagrobni život.
Poslednji korak jeste otvaranje prozora i vrata u domu kako bi duh pokojnika mogao da izađe. Nakon toga sledi bdenje tokom kog prisutni igraju karte i piju čaj.
Kremiranje ili ukop?
Verovanje kaže da pokojnikov duh ostaje pored tela nedelju dana nakon smrti, zbog toga sahrane u Burmi predstavljaju sedmodnevnu ceremoniju.
Prvog dana dolazi monah da bi molitvom zaštitio dušu preminulog. Trećeg ili petog dana vrši se sam čin sahrane. Iako je klasični ukop dozvoljen religijom, obično se bira kremiranje, jer na grobljima polako nestaje slobodnih mesta. Prisutni donose cveće za sahrane i novčane priloge, dok se u ruralnim sredinama najčešće poklanjaju pripremljeni obroci. Porodica preminulog, pak, njima daruje papirnate lepeze sa imenom pokojnika i zapisima iz budističkih spisa koji govore o nestalnosti života.
Sedmi dan je poznat pod imenom Yet Le. U znak zahvalnosti tog dana porodica priprema obrok za monahe, a oni za uzvrat obavljaju ceremoniju koja treba da pomogne pokojniku da uvidi da više nije živ.
Pogrebno preduzeće Drnda Internacional ima višegodišnje iskustvo u organizovanju sahrana. Naše kompletne usluge obuhvataju široku ponudu najkvalitetnijih sanduka, nadgrobnih obeležja, opreme za pokojnika, kao i transport pokojnika iz inostranstva.
