Iako organizacija sahrana ili kremacija u skladu sa verskim običajima ima svoje karakteristike poslednjih decenija su blaža pravila u pogledu izbora sahranjivanja. Tako katolički običaji za sahranu od 1963. godine dozvoljavaju spaljivanje posmrtnih ostataka, dok Pravoslavlje izričito ne zabranjuje, ali ističe da nije u skladu sa učenjem. Zbog toga je potrebna dozvola koja obuhvata molbu sveštenika eparhijskom arhijereju.
Imajući ovo u vidu nakon kremiranja neophodno je da izaberete specijalnu posudu u obliku vaze koja je namenjena za čuvanje pepela umrlih.
Kada su se pojavile urne?
Običaji za kremiranje postoje od davnina. Samim tim i potreba da se očuva pepeo pokojnika ima višemilenijumsku tradiciju.
Prve urne su se pojavile još u bronzanom dobu, o čemu svedoče arheološka otkrića u brojnim nekropolama. Prvobitno su bile u vidu grubih krčaga, da bi vremenom dobile oblik vaze koje su ukrašavane rafiniranim reljefima. U Etruriji su, čak, imale izgled malog glinenog sarkofaga sa figurama pokojnika na poklopcu.
U antičko doba urne su polagane u grob dok su nadgrobni spomenici imali formu stilizovane stolice napravljene od terakote. Iz ovog načina polaganja, vrlo brzo se ne samo u Grčkoj, već i u Rimu, razvilo posebno mesto za odlaganje koja je dobilo naziv kolumbarijum. Upravo je ta vrsta građevine ili jednog zida sa nišama aktuelna i danas za smeštaj urni.
Izrada urni dostigla je vrhunac u Rimskom carstvu. Sve do 2. veka kremiranje je bilo obavezni način sahranjivanje Rimljana, te se velika pažnja posvećivala urnama. Izrađivane su od različitog materijala, uključujući staklo i mermer, a pepeo careva polagao se u urne od plemenitih metala.
Urne su bile deo sahranjvanja i u Meksiku, gde su polagane u posebno namenjenom brdu za tu svrhu. Budisti su pepeo svojih predaka čuvali u domu, dok su sahrane na Tibetu imala posebnu tradiciju. Naime, u toj zemlji su nesagorele kosti pokojnika mešane sa glinom i od te smese se pravila urna (“tsha-tsha”).
Kako izabrati urnu?
Postoje različiti faktori koje treba uzeti u obzir pri odabiru urne za kremaciju. Prvi i najvažniji jeste određivane veličine.
Kapacitet je izražen zapreminom. Pri čemu pola kg kremirane telesne težine odgovara prostoru od 16 cm3. Većina urni drži industrijski standard od oko 3.000 cm3, tj. oko 3 l.
Pored standardnih postoje tzv. urne za uspomenu. One su manjih dimenzija i namenjene su za čuvanje manje količini pepela u slučaju da se on deli između članova porodice.
Esktra velike urne ili duple, kako se još nazivaju, se koriste za pepeo dve osobe.
Materijal je druga važna karakteristike. Urne se, danas, obično prave od keramike, mermera, drveta, bronze, granita i mesinga. Mada se sreću i modeli od porcelana.
Izbor materijala zavisi od načina odlaganja, ali pre svega od želja porodica. Uvažavanje želja, ali i same ličnosti pokojnika, treba uzeti u obzir i pri odabiru ukrasa.
Urne dolaze sa različitim motivima. Počev od anđela i religijskih detalja, preko leptira, cveća i drugih elemenata prirode, pa do specifičnih, kao što su ruke, svetionici – dekorativna lepeza je široka.
Pronalaženje odgovarajuće urne za vašu voljenu osobu može biti veoma stresno i bolno. Zato prepustite pogrebnom preduzeću Drnda Internacional da vam pomogne u tome, kao i u kompletnoj organizaciji sahrane.
