Sahrane u moru – Tradicija koja se primenjuje i danas

Sahrane u moru imaju dugu tradiciju u različitim narodima i kulturama. To znači da svaka religija ima propisana pravila za ovaj jedinstveni oblik sahranjivanja.

Sahrane u moru poznate su od davnina

Sahrane u moru vršene su hiljadama godinama unazad. Prvi zabeleženi podaci datiraju čak iz starog Egipta, Grčke i Rima. Iako su drevni narodi imali drugačije pogrebne rituale, kao što je balsamovanje i kremiranje, i ova praksa im nije bila nepoznanica. Pre svega, u slučajevima kada sahrana na kopnu nije bila moguća. Odnosno, kada se smrt desila tokom plovidbe. Tada je telo uvijano u crvenu tkaninu i pušteno da plovi morem u kanuu.

Bez obzira što su bile prisutne kod svih naroda tokom istorije, sahrane na moru karakteristične su za Vikinge. Oni su verovali da je okean portal između ljudskog i duhovnog sveta. Samim tim, ispraćaj pokojnika na vodi simbolizuje kraj fizičkog života i početak duhovnog preporoda.

Čuvene brodske sahrane kod Vikinga bile su rezervisane samo za počasne ratnike i kraljevsku porodicu. Odvijale su se jednim delom na kopnu, a drugim na vodi. Brod, koji je predstavljao zamenu za kovčeg, bio je usidren u luci. Na njemu je pored tela smeštan mač pokojnika, cveće, skupocena garderoba i drugi lični predmeti neophodni za dobar život u Valhali. Nakon žrtvovanja robinje, koja je imala zadatak da služi gospodara na nebu, okupljeni bi brod zapalili i otisnuli u more.

Vojne sahrane u moru

Sahrane u moru, obično, se vezuju za pomorce. I dok su Britanci veoma rano razvili običaj ove vrste sahranjivanja, Francuzi i Španci nisu želeli svoje mrtve da “ostavljaju” u vodi. Preminule su čuvali na brodu dok ne bi došli do luke gde su mogli da se usidre i obave pokop.

Kako su u davna vremena pomorci bili sujeverni, među britanskim mornarima vladalo je mišljenje da ptice na pučini nose duše pokojnika u zagrobni život. Smatrano je da će njihovo ubijanje ili povređivanje doneti nesreću celoj posadi.

Pokrov je šiven od platna starog jedra ili ležaljke samog pokojnika. Prema predanju poslednji šav morao je da prođe kroz nos preminulog kako bi bili sigurni da je on zaista mrtav. Zatim bi kapetan održao versku službu i telo je, sa glavom nadole, bacano u more.

Da li se ovakve sahrane još uvek održavaju?

Sahrane u moru i danas su aktuelne. Alfred Hitchcock, Steve McQueen, Gene Kelly, Robin Williams – samo su neki od poznatih koji su izabrali more za večni počinak.

U većini slučajeva radi se o prosipanju pepela pokojnika, jer za sahranu tela postoje brojna ograničenja. Porodica mora da podnese zahtev za vršenje ove vrste sahranjivanja. U njemu važan deo zauzima potvrda lekara da smrt nije nastupila usled infekcije ili neke druge zarazne bolesti.

Oprema za ispraćaj pokojnika, odnosno odelo mora da bude od laganog, biorazgradivog materijala. Dok kovčeg mora biti izrađen od mekog drveta i ne sme da sadrži plastične, olovne ili bakarne delove. Na taj način je zaštićeno područje u moru od kontaminacije.

Takođe, sahranjivanje je dozvoljeno samo u određenim delovima. U protivnom, moraju se u zahtevu navesti tačne koordinate željene lokacije kako bi moglo da se potrvdi da telo pod dejstvom jakih struja neće moći da se vrati na obalu.

Ukoliko vas je zadesio tragični događaj, pogrebno preduzeće Drnda Internacional stoji vam na raspolaganju 24 časa, svih 7 dana u nedelji. Nama možete prepustiti organizovanje celokupne sahrane, uključujući i međunarodni prevoz pokojnika.