Sikizam je monoteistička religija koja je nastala u 15. veku, te spada u najmlađu na svetu. Poreklo vodi iz pandžabskog regiona Indijskog potkontinenta. Danas okuplja oko 25 miliona vernika tako da se nalazi na 5. mestu po broju sledbenika. Najveći deo živi u Indiji. Mada ih ima i u Engleskoj, SAD i Kanadi.
Ova religija je zasnovana na učenjima 10 gurua koja su sakupljena u svetoj knjizi sika – Grant Sahiba. Pri čemu se primenjuje elementi iz islama i hinduizma.
Siki veruju u transmigraciju (karmu) duše i da je smrt prirodni deo života. Kada čovek umre, duša se ponovo rađa, a telo se jednostavno smatra „odećom“ tokom jednog života. Zapravo, ljudski život je prilika da se prekine ciklus reinkarnacije duše i vrati se bogu, koji se naziva Vaheguru. Sa tim ciljem se i odvija pogrebna tradicija sika.
Organizovanje sahrane
Priprema sahrane počinje odmah nakon smrti i treba biti obavljena u naredna 3 dana.
Telo pokojnika se, najpre, opere jogurtom kako bi postalo mekše. Zatim sapunom i toplom vodom. Nakon kupanja telo preminule osobe biće obučeno u čistu odeću. Posao kupanja i oblačenja je poveren starijim članovima porodice ili starijim prijateljima koji su istog pola kao preminuli.
U sanduk za sahranu obavezno se moraju naći glavni predmeti religije. To su dastar (turban) koji pokriva neošišanu kosu, kara (narukvica od gvožđa ili čelika), kačar (pamučni donji veš), kanga (mali drveni češalj) i kipran (mač nalik bodežu).
Značaj cveća za pogreb kod sika je velik. Zbog toga se oko tela postavljaju narandžaste i bele hrizanteme, koje su cveće žalosti u mnogim delovima Azije.
Pogrebna tradicija sika slavi život
Sahrana sika je poznata kao „Antam Sanskaa“, što se prevodi kao „konačni obred“ ili „poslednji obred prelaska“. Služba se ne fokusira na bol i tugu zbog gubitka voljene osobe, već je proslava duše koja će se vratiti bogu. Iz tog razloga, pogrebna služba je prilično jednostavna.
Ceremonija sahrane može se obaviti bilo gde. Najčešće se odvija u kući preminulog. Pogrebna tradicija sika obuhvata zajedničku molitvu „Ardas“ i 2 dnevne molitve, „Japji“ i „Kirtan Sohila“.
Kremiranje je sastavni deo sahrane. Tradicionalno, telo se spaljuje na lomači. Međutim, u modernom dobu sve češće se koriste usluge krematorijuma.
Još jedna karakateristika pogrebnih običaja sika jeste nepostojanje nadgrobnih spomenika. Naime, sakupljeni pepeo biće rasut preko vode ili nekog značajnog mesta.
Običaji nakon sahrane
Sikizam ne prihvata nikakve periode žalosti ili rituale žalosti nakon smrti voljene osobe. Jedini običaj koji postoji jeste čitanje svetog pisma sika.
Počevši od dana smrti, ožalošćena porodica će predano čitati Sri Guru Granth Sahib, kako se naziva sveto pismo. Čitanje može trajati neprekidno 3 dana i naziva se „Akhand Paatth“. Takođe, može se odvijati sa prekidima nekoliko dana, najčešće 10.
Na prvu godišnjicu smrti, ožalošćena porodica se okuplja kako bi se pomolila, jela i proslavila život onoga koga su izgubili.
Ukoliko je vašu porodicu zadesio tragični događaj pogrebno preduzeće Drnda Internacional vam stoji na raspolaganju. Posedujemo višegodišnje iskustvo u organizovanju sahrana različitih vera, kao i bogatu ponudu kompletne pogrebne opreme.
