Život nakon smrti oduvek je bila glavna tema u svim religijama. Zavisno od određenog sistema verovanja prelazak iz ovozemljskog u nebeski život tretiran je na različite načine.
Iako je u Iranu, danas, 99,4 odsto stanovništva muslimanske vere, sahrane kroz istoriju u ovoj zemlji mogu se podeliti na 3 razdoblja – pre zoroastrizma (proto-indo-iranski period), zoroastrizam (zaratustrizam) i islamski period.
Kako se izgledale sahrane u Iranu u svakom razdoblju otkriva vam pogrebno preduzeće, Drnda Internacional.
Sahrane u Iranu u 3. milenijumu pre Nove ere
Narodna verovanja za sahrane u doba pre zoroastrizma oslanjala su se na drevne civilazicije, pa su sadržale elemente sumerskih, vavilonskih i elamskih običaja.
Narod Irana je verovao da smrt nije kraj. Duh preminulog, koji je naziva “urvan”, nastavlja da živi u podzemnom kraljevstvu mrtvih. Ovim kraljevstvom vladao je Yima, koji je, ujedno, bio i prvi kralj na zemlji i prvi čovek koji je umro.
Prva 3 dana nakon smrti bila su ključna za preminulog. Tih dana duša još uvek boravi na zemlji, jer nije u potpunosti prihvaćena u svet mrtvih. Da bi olakšali prelaz u novi život, tj. put preko mračne reke, porodica je prinosila ponude. Zbog toga su običaji nakon sahrane u Iranu podrazumevali trodnevne molitve, post i krvno žrtvovanje. U trećoj noći donošena je hrana i vršen blagoslov pokojnikove odeće čime je zvanično duša bila spremna za prelaz u zagrobni svet.
U prvih mesec dana svakodnevno je darivana hrana preminulom. Da bi nakon tog perioda, do kraja prve godišnjice od smrti ovaj obred obavljan jednom mesečno.
Baš kao što se za sahrane u Meksiku vezuje Dan mrtvih, tako su u Iranu poštovali praznih Svih duša. Slavio se u novogodišnjoj noći, kada su, po verovanju, duše predaka posećivale svoje stare domove.
Kako je izgledala sahrana u Iranu u doba Zoroastrizma?
Dolaskom Zoroastrizma sredinom 2. milenijuma pre Nove ere došlo je do značajnih promena.
Naime, ova religija je zasnovana na učenjima Zaratustre, ističući stalnu borbu između dobra i zla. Prema njoj vidljivi i nevidljivi svet stvorio je vrhovni Bog, Ahura Mazda ili Ormazd, koji se nazivao i gospodarem mudrosti. Dok je zlo na svetu delo Ahrimana ili Angru Mainyua.
Verovanje u dobro i zlo bilo je preneto i na sahrane u Iranu. Naime, sluge, ratnici, sveštenici i svi drugi muškarci i žene mogli su da odu na nebo. Procena da li im pripada rajski život nije zavisila od onog što su, već koliko su dobrih dela učinili za života, te je, nakon smrti duša preminulog dolazila do mosta “Chinvat”, koji predstavlja mesto moralne ocene. Prelepa devica dobre je odvodila na nebo. Ukoliko je, pak, pokojnik bio zao i loš čovek, most se sužavao i njegova duša je propadala u pakao.
Pogrebni obredi bili su slični prethodnom dobu. Zadržano je verovanje da su najvažnija prva 3 dana. Takođe, organizovanje sahrana vršeno je u najkraćem roku. Čak istog dana ako smrt nije nastupila u kasnim večernjim satima ili noću. Jedino je broj prinošenja darova smanjen, jer je sam pokojnik svojim ovozemaljskim životom bio odgovoran za odlazak na nebo.
Za razliku od klasičnog pokopa, koji je praktikovan u ranijem periodu, sada je primenjivano tzv. ekološko sahranjivanje. Smatrano je da klasično zakopavanje nije dobro za okolinu, pa je telo odlagano u veliku kamenu kulu. Tu je, poput nebeske sahrane na Tibetu, postajalo hrana za lešinare. Nakon izvesnog vremena kosti su se sakupljale i zakopavale uz posebni obred.
Tradicija muslimanske sahrane u Iranu
Muslimansko osvajanje Irana donelo je nove promene. Sahrane su sledile stroga pravila određena u Kuranu.
Odmah po smrti telo se detaljno pere vodom i sapunom. Zatim umotava u belu tkaninu i sahranjuje u naredna 24 časa. Tokom službe čitaju se molitve iz Svete knjige, a prati ih persijska klasična muzika za sahrane. Govor za sahranu, po pravilu, treba da bude kratak. Obično, mula, vođa džamije, govori u ime porodice.
Kada se služba završi povorka sastavljena isključivo od muškaraca kreće na mesto sahrane. Pogrebna oprema je veoma skromna, pa se telo sahranjuje bez kovčega.
Period žalosti traje 40 dana. Tih dana nosi se jednostavna, crna odeća za žaljenje, bez nakita i drugih ukrasa. Mada nije redak slučaj da udovice crninu posle sahrane nose godinu dana, pa i duže.
Pogrebno preduzeće Drnda Internacional ima višedecenijsko iskustvo u organizovanju sahrana različitih religija. Osim bogatog izbora pogrebne opreme i pomoći prilikom administrativnog dela, vršimo i transportne usluge, kako u zemlji, tako i iz inostranstva.
